Odustao sam od stopanja auta jer se svaki čas pojavljivala vojna policija pa nisam htio rizikovati da me još vrate u kasarnu . Došao je napokon i neki stari razdrmani autobus pa sam se ubacio nekako i samo sam čekao kada će naići neko malo veće brdo pa da moramo izaći jos i pogurati ali eto dimio se čadio puhao i ipak se nekako kotrljao. Nije bilo mjesta za sjesti ali ni stajanje mi nije bilo teško – išao sam kući. Presjeo sam opet u onaj stari razdrmani voz sa drvenim klupama što staje kraj svake bandere , mislim da su ga još posudili da snime film winetu prvi dio i vratili sa isprikom da im je prespor.
Bilo kako bilo ali kad sam se još uspio ubaciti u normalan voz bilo mi je već lakše. Sreća ovaj puta nebi toliko pijanaca , bila je tu samo jedna stara baka. Nosila je dvije kokoši na pijacu da proda , a baš mi je bilo žao , unuk joj je imao rodjendan uskoro pa je htjela da mu nešto za rodjendan kupi . Imala je jedno osamdeset godina .
Pričala je kako joj je muž skoro umro pa živi sama , eto taj unuk je jedini obidje ,a djeca su je skroz zaboravila. Nema prihoda skoro ništa nego prodaje jaja i ponekad koju kokoš pa se nekako preživi. Kad je izlazila iz voza navalila je da uzmem jednu jabuku , kaže sama je ubrala. Imao sam u džepu jednu zvijezdu petokraku reko ponesi je unuku mozda se obraduje i tek onda ću primiti jabuku. Izašla je plačući kako će joj se unuk obradovati kad mu zvijezdu da . Mahala mi je dok je voz polako kretao kao da se poznamo oduvjek . U meni se nešto skupilo pa mi je pravo bilo nešto teško – stotinu ljudi stotinu sudbina.
Oko tri sata poslije ponoći voz je došao u Banja Luku . Izašao sam na prazan peron , ali punog srca . napokon sam došao u moj grad . Nekako sam se osjetio jačim i sigurnijim , moj san se polako ostvarivao. Gradski autobus je otišao a i neide tako šesto , nema druge nego torbicu na rame pa pješke tri kilometra. Približavam se kući i vidim svjetlo još gori . Srce je pošlo brže da udara i tad sam vidio jednu siluetu da proviruje kroz prozor , neko me još uvijek čeka.
Silueta se umiri za momenat i odjednom nestade sa prozora. Još uvijek su se zastori ljuljali na prozoru kad se moja Alma pojavila na vratima. U momentu stade kao da još nevjeruje očima , ali samo za trenutak , napravi par koraka naprijed dok joj je kosa lepršala kao da se trudi da je prestigne potrčala je i ja je dočeka u zagrljaj. Noć tamna bez mjesečine , zagrljaj punog srca , tišina , samo šapat blagog povjetarca. I da sam htio da je pustim nebi uspio , uzeo sam je u naručje , glavu mi je stavila na rame i unio je u kuću.
Oko četiri sata ujutro je bilo kada sam došao. Daniel je čvrsto spavao . Prišao sam tiho krevetu i poljubio ga. Malo se samo promeškoljio okrenuo se na drugu stranu i nastavio spavati. Nismo ga htjeli buditi neka bude iznenadjenje ujutro kad ustane. Prvo što sam tada radio je da poskidam sve sa sebe od uniforme bacim što dalje od sebe i da uskočim u kadu tople vode i obučem civilku. To je bio doživljaj nakon šest mjeseci opružiti se u kadi . U vojsci su bili samo tuševi ali ne uvijek sa toplom vodom . Pet minuta tople vode pa me onda iznenadi hladan tuš , onaj ko se zaboravi pa ostane malo duže bude pravo rashladjen.
Taman sam se lijepo okupao kad je čitavu kuću ispunio miris kafe . Moram reći da do tog trenutka takvu nisam još popio , što se kaže diže iz mrtvih. U vojsci nisu imali neku posebnu kafu , nego su mješali jos neke dodatke pa smo je pili , ali ovo sad je bilo za neopisati. Sada sam se nekako osjetio lakši , slobodan i zadovoljan.
Alma me čekala sa večerom . Cijelo vrijeme nije mogla da se smiri i da jede dok nisam došao. Gledao sam je kako slatko večera i uživao u svakom njenom pokretu , kao kad se neki naporan posao završi a onda se sjedne i ima šta da se vidi. I da nema ništa za večeru bilo bi mi dovoljno samo da je gledam. Nisam mogao dosta jesti , valjda od umora ali mi je srce bilo puno.
Četrnaest dana sam imao predsobom , isčekivanje je prošlo , iskoristićemo ih kako najbolje može ali bez plana onako spontano da se predamo životu.
Svanjiva polako , novi dan se budi…………