Išli smo polako ja i Lana i tražili zapisanu adresu na malom komadiću papira. Cijelim putem su mi se misli rojile i pitanja nadolazila. Možda mi je ta priča ostala iz bilo kojih razloga negdje u podsvjesti I u snu je opet sve isplivalo. Interesantno mi je bilo jedino zašto se san stalno ponavljao , ima li možda neki razlog za to a da nemogu da se sjetim. Trajalo je to već par mjeseci tako da mogu slobodno reći da se nisam pošteno naspavao odavno. Pratio me neki da tako kažem nelagodan osjećaj , nešto izmedju straha i neizvjesnosti. Svaki puta pred spavanje dolazila je misao – hoću li to opet sanjati , pitanje na koje sam ubrzo i dobijao odgovor.
Svaki puta poslije budjenja imao sam utisak da će se u snu nešto strašno dogoditi ali nije se ništa dogadjalo. Svaki puta sam isto sanjao ali sa još par detalja više I to mi je bilo isto interesantno. Naučio sam dosada u svom životu tako i da snovima treba vjerovati , ali ne vidim šta ima u ovom zadnjem da se vjeruje. Ma nema veze , valjda će vrijeme pokazati zašto sam to sanjao.
Kraj je ulice već a broj petnaest nismo našli ali evo ide neka žena pa ćemo pitati. Aha – odgovori žena kada je čula koga tražimo – imate vi još jedno desetak minuta ići I na samom kraju gdje prestaje ulica ima jedna stara kuća koja stoji sama samcata , nemožete promašiti. Tada se I Lana umiješa sa svojim pitanjima – teto – pitala je – a zašto ti nosiš kišobran kada kiša ne pada. Jedno pitanje postavljeno jako slatkim dječijim jezikom iza koga su dva široko otvorena oka čekala odgovor. Zagleda se žena pa reče – pa možda će da pada , to se nikada ne zna.
A teto zašto – pokušala je mala Lana da nastavi sa pitanjima koja su znala da se otegnu u vječnost – zašto ja i tata nemamo kišobrana , hoće li to samo kod tebe kiša padati – bilo je sledeće pitanje kao iz topa. Morao sam da prekinem ispitivanje pa sam se izvinuo ženi na smetnji i nastavili smo dalje putem. Ti si bezobrazan – čuo se Lanin glasić – samo sam još jedno pitanje htjela postaviti a ti me vučeš za ruku – nikad u životu neću više sa tobom da pričam. Prekrsti svoje rukice i nastavi da stupa kraj mene ljuta kao puška.
Trajalo je to jedno par minuta i opet sam osjetio tu malu rukicu u svojoj , opet je pitala opet je tavrljala opet smo bili najbolji prijatelji. Eto kraj je puta i vidim baš tamo gdje nestaje puta jednu siluetu. Još par koraka , da to je neka kuća , stara kuća na kraju sokaka , nadam se da je to prava jer još dalje da idemo morao bi Lanu da nosim jer je već polako počela da se buni. Tek kada sam joj obećao da ćemo sledeći puta ići sa autom , smirila se.
Krov kuće je bio onako srednjevjekovni na četiri vode sa mansadama koje su mi se pravo svidjale. Nekako obrasla sa lozom sa jedne strane i gustim drvećem okolo izgledala je pomalo i sablasno ali možda je to samo prvi utisak.Mala kapija je zaškripala kada smo ušli u dvorište , kao da je nije niko podmazivao godinama. Malo me taj zvuk prenuo ali to je njegova stvar a ne moja. Prišli smo ogromnim vratima , tako ogromna vrata nisam vidio možda samo na filmu.
Jedno tri metra visoka od punog drveta i izrezbarena kao da ju je pravio godinu dana neki pravi majstor koji je htio da nadmaši samog sebe. Pritisnuo sam na zvonce i ništa se ne dogodi. Ili nije radilo ili je bilo tako daleko da ja odavde nisam ništa čuo.
Tada sam ugledao okrugli ring od željeza na sredini vrata , tako nešto sam još samo na filmovima vidio , pomislih. Možda je to bilo za kucanje , pomislio sam i lupio dva tri puta u vrata. Nije prošlo dugo čuo sam kao iz daljine korake , šteka se pokrenu i vrata se polako otvoriše. Jedna starija žena se pojavi i prvo što reče je bilo – ne kupujemo ništa možete dalje da produžite. Rekla je to onako grubo pa sam i ja zastao ne znajući šta da kažem. Namrštila se kao pred oluju i spremala se da nam zalupi vrata ispred nosa ali sam je preduhitrio i objasnio joj da sam sa starim gospodinom pričao telefonom i da imam termin kod njega baš sada.
Stala je i ona malo iznenadjeno – očito nije znala za naš dogovor – sačekajte malo – samo je to rekla i zalupila nam vrata pred nosom da smo poskočili unazad oboje. Lana sva sretna što je tako lupilo kaže – opet hoću opet , kada će teta opet lupiti – poskakivala je u mjestu od dragosti. Samo što sam uspio da je malo umirim i objasnim da će teta kasnije opet lupiti kad se vrata otvoriše. Udjite , gospodin vas očekuje rekla je nekako grubo , sklonila se korak u stranu da nas pusti da prodjemo iako mi taj gest baš nije bio jasan jer su vrata bila dva metra široka i bilo je dovoljno mjesta, kultura ili navika , ko će ga znati , možda oboje pomalo.
Prolazili smo kraj nje kada je Lana glasno povikala – opet hoćemo opet. Stara žena ništa ne reče nego je samo sasječe grubim pogledom. Nema ništa opet – reče grubo – nego idite samo ravno i prva vrata lijevo , tu udjite. Kada udjete ne pitajte ništa dok vam se gospodin sam ne obrati – tek onda smijete pričati – čuli smo njen glas iza nas. E jesiii nekaaaa – reče Lana dok sam je vukao prema kraju hodnika – neću nikada više sa tobom pričati kad si takva. Sreća žena nije ni primijetila kada se Lana okrenula i isplazila joj jezik.
Nisam mogao ništa reći nego sam je samo oštro pogledao , onako poprijeko , kritikujući u tišini. Ulazimo u jednu onako srednje veličine sobu ali sa visokim stropovima. Mislim da je soba bila visoka barem četiri metra. Osvjetljenje je bilo prigušeno sa dvije stone lampe tako da je prošlo par trenutaka dok smo se oboje navikli na to osvjetlenje i progledali malo.