Zastao je bez daha iščekujući šta će sada biti. Vrata su se otvorila polako , sasvim polako do kraja i tako ostala. Srce je bubnjalo kao nikada do tada. Zgrabio je nož i skočio kroz otvorena vrata u mali hodničić spreman na sve samo da se napokon sretne sa istinom. Našao se u malom hodničiću sasvim sam , nigdje nikoga , tišina. Sad mu tek ništa nije bilo jasno. Prišao je vratima i opet ih je zatvorio. Sada je sjeo na jedan metar i samo gledao u šteku. Nije mu se više spavalo a bogami ne bi ni meni da sam na njegovom mjestu bio. Nakon izvjesnog vremena opet je šteka počela da se miče na dole.
Ovaj puta nije sačekao da se vrata skroz otvore nego je priskočio što je brže mogao i otvorio vrata. Nigdje nikoga , opet je hodnik bio prazan. Sad je bar bio siguran da nema nikoga u kući. Zatvorio je vrata , stavio rajber i tako ih zaključao. Ujutro čim je svanulo pogledao je malo bolje šteku i utvrdio da je onaj dio jezička šteke tako bio izlizan da nije nasjedao na ležište. Malo je popravio ležište čekićem tako da je jezičak od šteke sad fino pasovao. Još mu je nešto palo na pamet , da potraži od jednog seljaka vaservagu pa je stavio na pod.
Vaservaga je pokazivala da je čitava kuća bila nahero. Pokazivala je pad od vrata. Onda mu je sve bilo jasno , drvena kuća po noći se hladila i drvo je pucketalo i zvučalo kao koraci. Jezičak od vrata je bio izlizan i ispadao iz ležišta a pošto je čitava kuća bila malo nahero onda su se i vrata otvarala. Bio je više nego zadovoljan sa svojim objašnjenjem možda i najboljim što je mogao smisliti. Poslije toga je još rijetko kada i čuo korake ali je vjerovatno to bilo zato što ga to više nije ni uznemiravalo , jednostavno se navikao i sad je mogao mirno da spava.
Pokušao je i odborniku da objasni u čemu je bila stvar ali izgleda da on to nije htio da prihvati kao istinu. Staro vjerovanje je bilo ukorjenjeno u njemu i svako drugo objašnjenje je za njega bila laž. Na kraju je odbornik onako iz kulture rekao da mu vjeruje pozdravio se i brže bolje krenuo uskom stazicom na dole.
Emir nije mogao da odoli nego je još jednom iz sve snage lupio vratima tako da su se svi prozori zatresli. Provirio je kroz mali prozorčić i vidio kako je odbornik naglo ubrzao korak i sve se panično okretao da ga neko ne slijeti tako da umalo ne upade preko jednog većeg kamena na putu. To ga još više prepade pa je potrčao I to ono baš pravo. Tada je Emiru bilo žao šta to uradi ali eto nije mogao odoliti a da se ne nasmije ljudskoj gluposti.
Ušao je u kuću I vrata se sama zatvoriše za njim , to ga nije više iznenadjivalo. Htio je da sjedne na stolicu ali je onda zastao. Stolica nije bila kod stola nego na sred sobe. Kako je to moguće , on je nije sigurno pomakao. Ma nema veze I to ćemo razjasniti , reče kao sam za sebe dok je vukao stolicu nazad kraj stola.
Da da takav je bio moj kolega Emir , onako će kao za sebe , baš bi volio još jednom da ga vidim. Malo zastade pa reče , čuj bio , nešto mi govori da je i danas još živ , ma sigurno da je živ u to ne sumnjam. Još samo jednu priču želim da ispričam ali to ćemo drugi puta – reče starac – ovaj puta sam se nešto baš umorio. Pozdravili smo se i dogovorili da ćemo ja i Lana biti u iduće subote odmah ujutro , pa negdje oko devet sati kod njega pa ćemo još i tu priču da završimo.
Pogledao sam na izlazu još jednom prema njemu i to je on nekako i primijetio. Okrenuo se prema meni I blago osmjehnuo ali nekako neobično gledao me otprilike kao da sam njegovo dijete ili mi se to možda učinilo , neznam. Ništa se ne brini , rekao je , biće sve u redu , ti to jedini možeš. Zaustih da ga pitam a šta će to biti u redu i šta ja to jedini mogu ali se on okrenu , nekako kao da će zaspati pa sam na brzinu odlučio da ništa ne pitam i napustio prostoriju. Neka se odmori malo ti su dogadjaji i meine potresli i mogu da mislim kako je njemu bilo sve opet pričati i proživljavati.
Lagano sam krenuo kući kao da mi se i ne ide i onako za sebe razmišljao.