Vratio sam se kući nikakav ono baš tužan tako da je to i Lana primijetila. Mislimo često da mala djeca i ne primjete ili da nas uopšte i ne slušaju dok su u igri ali se često prevarimo. Takva je i Lana bila , da je pitam šta sam pričao ponoviće svaku riječ a na prvi pogled rekao bi da je ne zainteresovana i da je ništa ne intertesuje osim vlastite igre. Navalila je da pita šta mi je , zašto sam tužan. Ma reko – nije mi ništa samo sam umoran. Odmake se Lana dva koraka nazad pa me pogleda nekako ispod oka , podboči obe ruke kao neka prava pravcata odrasla osoba i reče – ma kome ti to , znam ja tebe doblo.
Bilo mi je uvijek simpaticno kad kaže “doblo” umjesto dobro pa mi je mali osmjeh i izmamila ali ne za dugo jer sam sad morao da joj objasnim sve a to mi je najteže padalo. Ok , reko ispričaću ti ali moraš obećati prvo nešto. Nema problema – reče Lana kao neka odrasla osoba i privuče se kod mene pa mi sjede u krilo. Samo ti meni reci a ja ću sve da razumijem – pa ja sam već odrasla imam čitavih šest godina , znaš li ti koliko je to – sva važna me gledala. Znam da si ti velika i da ćeš sve da razumijem – rekoh polako – baš zato i želim da pričam sa tobom.
Kako sad da počnem – pomislio sam. Lano , znaš li ti da da svi ljudi rastu i stare kako vrijeme prolazi i da dodje jedan trenutak kada puno ostare onda moraju da umru. Jednostavno je tako normalno i to se dešava. Pogleda me Lana pa će reći , au a moj djed je već jako star , moram ići sutra da ga čuvam da ne umre. Kada sam to čuo ramena su mi postala teška , kao da mi je neko tonu na ledja nasadio. Sada moram da izdržim i da ne pokažem da mi je teško inače će i Lani biti još gore.
Lano – sutra ne možemo kod djeda – rekoh nekako prebrzo da me Lana pogledala začudjeno. Zašto – jeli ti sutra radiš , ma nema veze ostavićeš mene kod njega a ti idi na posao. Tada sam jednostavno morao da joj kažem – djed je bio star i otišao je. Kako otišao gdje otišao , ja hoću kod svoga djeda , to je moj jedini djed , ponavljala je. Djed je juče umro – Lano , mi nemamo više djeda. Pogledala me suznim očima ali nije zaplakala – ok tatice pričaćemo kasnije – to reče i otrča što je brže mogla u drugu sobu.
Polako sam ustao i pošao za njom. Bacila se na krevet , glava na jastuku i plakala , plakala je ono baš gorko. Prišao sam polako i sjeo na krevet. Pomilovao sam je po kosi pa se i Lana polako okrenula , obrisala suze i kaže – ne plačem ja – reče onako rukavima brisajući suze. Gledao sam to malo stvorenje , tu moju malu djevojčicu kojoj su snove ukrali i nikada joj neće vratiti.
Privio sam je uz sebe – samo se ti isplači – biće ti lakše – rekoh joj iako sam osjećao da su se mostovi srušili a još nisu ni napravljeni bili. Ovo je drugi puta da se mojoj Lani snovi ruše a da još nije pošteno ni pošla da živi. Prvi puta sa majkom a evo sad opet.
Isplakala se moja Lana to veče i to pošteno a onda se na momenat zamisli , onako kao zabrinuta me priupita.
Tatice a da li svi stari ljudi moraju umrijeti. Pa reko – Lano , to je tako u životu , zakon prirode i nemože drugačije biti , svi mi moramo jednom otići. Pogleda me Lana – ali ti moraš obećati da nećeš otići , ja ne želim da ti odeš , ja ne želim da ti umreš. Ja ću tebe stalno čuvati – ti ne smiješ da umreš , ja imam samo tebe sada i striku i nikoga više ja nemam , ti nesmiješ da umreš – ponavljala je stalno. Morao sam mojoj šestogodišnjoj djevojčici da obećam da neću otići i da neću umrijeti. Kad bude starija – pomislio sam – onda će razumiti sve a sad još ne mora da se opterećuje. Možda sam to trebao i drugačije da joj objasnim ali mi je to prvo palo na pamet.
Plakala je još malo a kad sam joj obećao da neću umrijeti smirila se i zagrlila me da me čuva. Ja nedam da ti umreš , ja ću tebe čuvati , još je jednom rekla i zaspala. Polako sam je stavio u krevet i pokrio pokrivačem. Baš je lijepa moja mala curica kad spava , sklonio sam joj kosu sa čela , poljubio tiho u obraz i polako na prstima izašao iz sobe. Pričao sam prozoru , opet je kiša padala. Onako zagledan kroz prozor jedna sama suza mi je krenula niz obraz.
Lana nije tu sad možeš da ideš kud hoćeš , onako za sebe rekoh i još se jednom okrenuh da pogledam iza sebe , sam sam bio u sobi. Najteže je samom sebi priznati stvarno je samom sebi najteže priznati , a bilo mi je teško , bilo mi je pravo teško to veče. Starog čovjeka više nema , kiše su sve saprale i ništa ostalo nije. Pustio sam neku laganu pjesmu i da me sada pitate koja je to pjesma bila nebih vam znao reći.
Nasuo sam sebi čašu crnog vina i sjeo kraj tog prozora. Kako je to čudno u životu , nikada ne znaš koliko ti neko može faliti dok ga ne izgubiš a još je gore kad nekog izgubiš i tek onda vidiš da ti fali , prokleto fali. Taj sam osjećaj i te kako dobro poznavao ali ne želim sada da se sjećam jer bi me tuga ugušila ove noći. Za ovu noć je dosta tuge , možda malo sjete još da preživim ove noći ali to bi bilo sve , možda drugi puta da vam ispričam kako je plakati bez suza , sad ne mogu stvarnmo vjerujte mi , nemogu.
Ostao mi je još mali ključić od pretinca u banki.
Da li da idem u banku ili ne , ma popraviti ne mogu ništa a izgleda da je nešto osim novca tu dok je stara žena rekla da sve trebam uzeti , ma ne znam vidićemo još…..