Otvaram oči i nemogu odmah da se snadjem gdje sam ja to u stvari. Glava nije da boli nego kako se kod nas kaže raspada se. Pipam se rukom , nema krvi ali dobra čvoruga je tu , izgleda da nisam ništa slomio. Na podu sam a autobus se sav naherio na jednu stranu. Ustajem , galama je , gužva , vriska a narod pokušava da izadje što prije napolje. Sve mi se u glavi vrti kao u nekom polusnu. Kraj mene je dijete , otprilike pet godina staro , plače i zove majku. Majka je odletila skroz na početak autobusa kada je vozač zakočio. Sad se sjecam kako je ustala da nesto dohvati iznad glave i onda je došlo do kočenja.
Samo je jednu ruku digla a druga joj je visila niz tijelo. Pokušavala je da se probije do svoga dijeteta nazad ali zbog rulje koja se gurala da izadje nije mogla. Viknuo sam joj da ću ja uzeti ćerkicu i mahnuo joj rukom. Razumila me i malo je klonula a rulja ju je skoro pregazila gurajuci napolje. Na samom izlazu se srušila. Jos sam stigao da vidim kako su je dvojica mladića odvukli dalje od autobusa. Malecku sam uhvatio ispod ruku i digao. Privila se uz mene i stišala , nije više vikala ali su joj suze same klizile niz obraze.
Uspjeli smo da izadjemo nekako iz autobusa ja i malecka. Predao sam je majci koja je u medjuvremenu došla sebi. Sad sam morao i ja sjesti jer me snaga polako izdavala a i koljena su mi nekako klecala , opet mi se sve vrtilo u glavi. Iza autobusa se gužva uhvatila i vidio sam da krv curi po asfaltu. Ustao sam i prišao do autobusa. Na asfaltu je ležao neki čovjek a noge su mu bile polomljene. Imao je dva otvorena preloma na nogama iz kojih je išla krv a stopala su mu bila naopako okrenuta na ledja. Pokušavali su da mu zaustave krvarenje.
Tada mi je tek bilo muka u želudcu tako da sam morao opet sjesti. Upitah čovjeka do sebe šta se dogodilo sa povrijedjenim. Objasnio mi je da smo se skoro prevrnuli bas zbog njega. Izgleda da je bio pijan i kad je autobus trebao skoro da ga mimoidje zateturao se i počeo padati pod zadnje točkove. Točkovi su mu prešli preko obadvije noge. Vozač je sve to pratio u retrovizoru i kad je vidio da čovjek pada zakočio je tako naglo u okuci da smo zavrsili u jarku. To je bilo na tutnjevačkoj okuci na pola puta Banja Luka Prnjavor u blizini sela Drugovići i ako neko poznaje taj put onda mu je sve jasno kakve su tu krivine.
Naša sreća je bila da ništa nije sa druge strane puta naišlo inače bi bio direktan sudar. Takvi dogadjaji navode čovjeka na razmišljanje. Šta bi bilo kad bi bilo. Šta da je kakav šleper naišao sad nas pola nebi bilo više živih. U tim trenutcima postajemo svjesni kakav je ovaj život , sad te ima sad te nema. U suštini treba koristiti svaki momenat i od njega napraviti nešto lijepo , nešto što se pamti. Baš sad razmišljam šta da se tako nešto dogodilo tek kad sam išao Almi i Danielu i da mi se šta još dogodilo , nikada se nebi pomirili i nebi razumili šta se u stvari dogadjalo sa nama. Što se kaže niko nevoli umrijeti ali tako bi mi bilo najgore umrijeti.
Zavijaju sirene , auta hitne pomoći dolaze i odvoze povrijedjene. Milicija je tu i postavlja svoja pitanja. Upravo stiže drugi autobus u koji se ukrcavamo i nastavljamo za Banja Luku. Vozio sam se dalje sa brdo ljudi oko mene ali sam se osjećao sam tako prokleto sam a taj sam osjecaj i te kako dobro poznavao. Život može biti tako divan ali ga često sami pravimo nemogućim a ako ne sami onda jedni drugima podmećemo nogu sa zadovoljstvom. Pitao sam se zašto to ljudi uopšte rade. Možda hoće da nekome kažu – ja sam bolji od tebe ili im jednostavno tudja sreća smeta , nemogu je kupiti a sami je nemaju. Vremenom sami sabe zatvore u krug mržnje iz koga nema izlaza , krug koji se sve više steže oko duše i srca dok sve nepolomi.
Nemam drugog objašnjenja za ljude bez duše i srca. Prije sam mrzio takve ljude ali vremenom sam shvatio da su to u stvari ljudi koje treba žaliti , ljudi kojima je potrebna pomoć da izadju iz začaranog kruga mrznje. Najveći problem je u svemu tome ih uopste ubijediti da im je pomoć potrebna. Dolazimo u Banja Luku . Izlazim iz autobusa i krećem prema stanu olovnim koracima. Znam da me čeka tisina i zato mi se baš i nežuri kući , a i gdje je u stvari moja kuća. Tu gdje sad idem ili ono što sam upravo ostavio u Derventi ili ona soba prije rastanka.
Ma nije to ni važno , što prije da prodje ova sedmica pa da opet vidim svoju Almu i Daniela a kuću , kuću ćemo sigurno opet imati i zvati je svojom. Došao sam, da tako kazem kući i odmah zaspao od umora. Upola noći sam se probudio jer sam opet sanjao čovjeka sa prelomljenim nogama kod autobusa. Krv nije tekla nego nešto bijelo kao mlijeko a onda mi je iza ledja prisao taj sa polomljenim nogama i kad sam ga ugledao i naprijed i nazad onda sam se prepao i probudio. Sjećam se samo jos da mi je mahnuo i izgubio se. Ja ludog sna ali vjerovatno mi je to ostalo još u glavi od nesreće.
Nema potrebe više lijegati nego sam popio kafu pa na posao. Moram sada kopati po novinama i raspitivati se za posao za obadvoje , ma naće se nešto da opet budemo skupa……..