Dani u Samoboru na mome prvom samostalnom gradilištu prošli su brzo što se kaže kao dlanom o dlan. Završio sam radilište , radnike poslao kući a ja ostao jos da čekam nadzornog organa pa da mi potpiše da je posao gotov. Kad pokupim sve potpise i sredim knjige mogu i ja polako nazad kući. Kad razmislim o svim tim sedmicnim odlascima i dolascima mogu reći bilo je lijepo opet. Sedmice su tako brzo prolazile jer se sve svodilo na posao i spavanje što radnici znaju reći radno odijelo i pidžama. Bilo je lijepo i dolaziti kući kad znaš da te neko čeka. Ne onako samo dočekuje nego stvarno te poželi i nestrpljivo čeka.
Sve se nekako bilo uhodalo tako da je Danijel obično čekao na kapiji u petak naveče pa kad me ugleda na kraju ulice trčao je prema meni i skakao mi na ledja. Obično sam imao uvijek sa sobom i moju torbu ali bez obzira koliko je torba bila teška morao sam ga nositi do kuće na ledjima. Kad sam dolazio do kuće Alma je već zakuhavala kafu. Kad Danijel poviče bio je signal – stavljaj vodu za kafu a kad čuje kapiju koja je uvijek škripala ma kako bila podmazana zakuhavala je kafu.
Poslije kafe sam vjerovali ili ne uvijek išao podmazati tu nenormalnu kapiju koja me tako nervirala ali ništa nije vrijedilo jer je do idućeg dolaska opet škripala. Na kraju sam ipak ja odustao , nije išlo i gotovo a zašto pojma nemam ali kako se kaže pametniji popušta.
Sve sam potpise skupio i predao gradilište ispravno. Ostalo je par sitnica na koje je nadzorni imao primjedbu a to je da se par prozora dihtuje sa silikonom. Pošto sam sve radnike raspustio to sam sam poravio. Umalo neupadoh par puta sa prozora ali sam završio i od tada nikada više nisam sve radnike odjednom pustio kući nego je uvijek neko ostao samnom do kraja. Došao sam kući nešto kasnije nego obično. Moje prvo gradilište uspješno je završeno.
Čovjek se pita hoću li ja to znati , hoću li ja to moći ali eto sve se dobro završilo pa mi je kamen pao sa srca. Javio sam se u firmu i svu dokumentaciju predao a onda su me da nekazem obradovali. Moj idući teren reče mi šef na more , Poreč. Ma lijep je to grad reko a jel ja baš moram tako daleko imati gradilište. Ma nećeš imati jedno gradilište nego pet , obradova me šef tako da mi se sve okrenulo oko mene.
Objasni on meni fino da je to samo petstotina i pedeset kilometara odavde i direkt na moru. Kaže možete biti sretni da ćete na trosak firme jos namore ići i kupati se nedeljom. Pa što nedeljom priupita ga ja. Pa kaže jednom mjesecno smijete dolaziti sa firminim autom kući a ako nećete da se kupate nedeljom , vaša stvar idite pa radite. Aj reko sreće , godinu dana na moru čitav sam život to samo sanjao. Gledam ga onako malog i debelog najradije bi mu opalio jednu ali šta ćes šef je.
Ostajem kod kuće sedam dana da sve priprepim pa opet na teren. Sad mi jos teže pada da i Almi to sve objasnim ali šta ću kad je tako a i koga će poslati ako ne najmladjeg , tješio sam se , koji se pokazao da zna svoj posao. Tako je to inače u životu mač sa dve oštrice.
Sedam dana je brzo prošlo kod kuće. Ujutro sam rano ustao , bila je jos noć , poljubio Daniela u snu. Samo se promeškoljio i okrenuo na drugu stranu. Popili smo ja i Alma kafu još prije svitanja. Baš su ti odlasci čudni. Sjedimo i pijemo kafu a pored toga što imamo stotinu stvari reći jedno drugom nekakva se tišina uvijek uvuče.
Znam da moram ići ali mi je to nekako dugo tih dvadesetipet dana , vječnost za mene. Vidim i Alma se baš skupila. Samo što smo krenuli nekakav normalan život opet smo rastavljeni , a taman smo se na taj ritam privikli. Nadam se da će se i to jednom završiti , ti stalni odlasci i dolasci pa da jednom budemo stvarno skupa i dan i noć , ili možda puno tražim od života. Vatra pucketa , mješamo kafu ,tišina odlaska uvlači se u sobu.
Ma šta si se sad skupila , pokušavam sad ja da razbijem tu tišinu i da budem hrabar. Trgni se nije to ništa brzo će proći , probao sam to iz cuga da izgovorim. Opet je bolje nego u vojsci što je bilo a osim toga da sam svaki dan tu dosadio bi ti pa bi me još istjerala da tu kapiju podmazujem.
Ustala je polako , obišla oko stola i sjela mi u krilo. Zagrlila me je a glava joj je klonula na moje rame. Zagrlio sam je a nešto mi se pravo skupilo , pa zar opet rastanak pomislih. Koliko mi je prijao taj zagrljaj toliko mi je i teško bilo ali povratka nije bilo , moramo dalje. Stavljam svoju torbu u auto i vraćam se još jednom do vrata. Snuždila se Alma , tuga u pogledu , zagrljaj , poljubac. Nemoj brzo voziti i javi se kad stigneš rece i spusti glavu na moje rame. Zagrlio sam je jače , poljubac je bio kao prvi.
Zašto su rastanci tako tužni uvijek. Zašto se srce cijepa a duša boli. Zašto niko nevoli da se rastaje a opet se rastajemo. Zašto mi je uvijek kad negdje idem tako prokleto teško. Zasto te uopste toliko puno volim.
Još uvijek je mrak i vozim se niz ulicu dalje i dalje. U retrovizoru vidim jednu sijenku na kapiji. Još uvijek osjetim zagrljaj i tvoju glavu na mom ramenu. Sjenka na kapiji se smanjuje , postaje sve manja i nestaje polako , opet sam sam u ovoj noći….