Puno je tužnih priča na ovome svijetu , puno je sudbina za koje čujemo tek kada u novinama vidimo I pročitamo o njima. Možda nas nekada I neinteresuju tudje sudnine , možda nekada I nemamo vremena ni za sebe a kamoli za druge ali se često priupitam šta nas to spriječava da nekome pomognemo. Potrebno je samo htjeti I želiti nekom pomoći I uspjeh će biti zagarantovan. Potrebno je samo korak nastranu napraviti I samo malo skrenuti sa puta koji smo sebi zacrtali I pomoći nekome u nevolji.
Da li sam mogao pomoći bratu od moga djeda ili možda kolegi iz vojske ili Ameli to neznam , ali koliko god da sam se trudio ima još nešto što se zove sudbina. Malo je to čudna riječ , sudbina ali možda je baš to razlog što vam ovo sada pišem , možda će se neko naći u mojim pričama ili prepoznati I odlučiti baš tu sudbinu da skrene na svoju ruku koliko je to moguće I nekome pomogne. Ako se to ostvari biće mi drago.
Sudbina se često poigra sa nama tako da neznamo ni sami dali je dobro što se to upravo dogodilo ili nije. Možda nas udarac čeka tek malo kasnije ili je već sve prošlo to neznamo nikada. Prevrćem te dosadne rukavice ne zato što to volim nego zato što moram , moram da se borim za bolje. Gledam tu svoju Almu kako se trudi i radi , gledam svaki pokret njenog tijela i svjestan sam tog trenutka da je volim. Ali šta to znači uopšte voliti , da li smo se rodili da znamo voliti ili se to uči u toku životu , neznam. Jedino što sam svjestan i siguran da želim da je zadržim do kraja života i to takva kakva jeste.
Znam samo da uživam u svakom njenom pokretu , pogledu u svemu što uradi pa čak i kad nešto pogriješi, radi to na svoj poseban način, meni drag. Pitam se zašto je volim ,teško pitanje ali sa lakim odgovorom koji samo nas dvoje poznajemo. Jednostavno volim kad je tu kraj mene i bez nje se osjećam prazno to znam , volim kada priča kad se smije , kad iz petnih žila sa obe ruke dočarava nešto što mi je već odavno jasno. Čak i kad se naljuti pa se izgalami a poslije dodje i kaže da nije tako mislila i to je ljubav isto.
Dosta smo bili rastavljeni u životu , neznam , možda i toga ima pa se osjećam prazno bez nje. Priča , izgled ,ponašanje sve je to ono što čini jednu ličnost koju voliš , ne uzaludna bajka nego stvarno biće koje je tu uvijek kad ga trebaš. Neko kome pružaš sve a neočekuješ ništa , neko ko ti daje sve i uzvraća puno više. Ima puno ljudi koji kažu , ma sa godinama sve prolazi i ljubav se zaboravlja.
Kako mogu da zaboravim razlog svoga života. Kako mogu da zaboravim ljubav. Kako mogu da zaboravim da sam dosada zbog tebe trajao. Tačno je da ljubav varira vremenom i nekad je jača a nekad slabija ali bar kod mene je tako da sa vremenom raste. Zar treba jednom da kazem , hei ti nevolim te više. To bi za meine značilo da sam sam sebe lagao sve ovo vrijeme. Da pokušavam da izbrišem nešto što se izbrisati nemože.
Šta to čini jednu ženu tako posebnom da kažemo , bez nje neću moći , teško pitanje. Ali kad malo bolje razmislim , možda i neželim da znam , možda i neželim da saznam. Zar nije nakada ljepša ona tiha strepnja i neizvjesnost nego ona čista istina. Možda je najjednostavniji odgovor da je volim baš zato što je takva , nepredvidljiva ,divlja , puna nježnosti , puna snage , puna nas. Nekad moram da je u dnu srca prikrivam jer neide drukčije ali opet je u svom oku prepoznam.
Ponoć polako dolazi i završavamo sa rukavicama. Prilazim svojoj Almi i zagrlim je. Pogledala me je iznenadjeno kao da se nadala zagrljaju a nije ga očekivala baš sada. Kaže mi da izgledam kao neko ko je otkrio osmo svjetsko čudo. Neznam , reko , dali je osmo svjetsko čudo ali meni je još vrijednije a kad navaljuješ da ti kažem i reći ću ti ali moraš za to da platiš i to dobro. Čuj da platim , reče , može li jedan poljubac , zakoluta mangupski očima. Ma ko bi mogao da tako nešto odbije ali prvo poljubac.
Poslije dužeg razmišljanja zaključio sam da te ipak volim. Zastala je , ti mangupe jedan , pa me poganja oko stola. Nisam se puno ni trudio da pobjegnem. Stigla me je i bacila mi se u zagrljaj. Ma reko znaš šta, ipak si ti ono što se čeka dovjeka.
Ponoć je bila kad smo zagrljeni krenuli kući. O bože jest mi taj zagrljaj prija kao da je prvi , ko zna možda sam i zaljubljen……