Sve moje jeseni mirišu na ljubav tugu ili sreću. Ponekad je to miris oluje od koga nema sakrivanja a ponekad mi baš taj miris oluje i prija nekako. Ne mogu da se odlučim čega je bilo više ali bilo je svega pomalo. Možda nebi trebao da spomenem neke moje jeseni ali one su i dan danas sastavni dio mene i bez njih bi mi nešto falilo , falio bi mi jedan dio života , jedan neponovljivi izgubljeni dio mene. Svih svojih osjećaja se još nisam riješio ali je možda i bolje tako. Pročitao sam negdje da svaki čovjek ima svoju sudbinu i dok je ne ispuni nema mrdanja. Neki svoju sudbinu ispune mladi i odlaze a neki dočekaju duboku starost.
Možda je to i jedan dio moje sudbine , da ponekad osjećam bol i tugu drugih. Nisam to želio ali sam to prihvatio kao nešto što je jednostavno tako i prilagodio se situaciji. Prije me taj osjećaj pritiskao ali sada poslije terapije to više shvaćam kao nešto što se nedogadja tako često i ako je već tako onda mi ništa drugo nepreostaje nego da živim sa tim i ako mogu što bolje iskoristim da pomognem drugima. Već duže vrijeme se vodim mišlju da pokušam to da iskoristim da pomognem , da pokušam da prestignem sudbinu , da upozorim , da bilo šta uradim samo da se san ne ostvari.
Eto jesen je i opet sam nešto tužan a ne znam zašto. Da li da ostanem kod kuće ili da idem malo prošetati. Prilazim prozoru , vjetar savija obližnje drveće kao da su igračke u pitanju , ma idem malo napolje. Brat mi je tu i može da pripazi malo na Lanu , zašto da ne iskoristim priliku i malo izadjem. Oblačim jaknu sa kapuljačom ako udari kiša i krećem napolje. Izlazim ispred stana , udar vjetra u lice. Preko puta se neka žena sa crvenom kapicom pati sa svojim kišobranom iskrivljenim na pogrešnu stranu od strane tog mangupa vjetra. Eno opet ga je ispravila i pokušava dalje da ide i drži ga sa obe ruke. Nestala je iza ćoška , možda je tako i bolje , još bi se morao i nasmijati a to baš ne bih htio.
Nisam do sada ni primjetio koliko je tog suhog lišća po ulicama. Vjetar ga kovitla i skuplja u male gomilice i opet razbacuje kao da nije zadovoljan uradjenim poslom. Nekada mi baš prija taj bijes prirode , zastajem i udišem punim plućima , nekada i ružno vrijeme može da bude divno , bijes prirode kao da se stopio sa nekim mojim nezadovoljstvom. Kakvim , neznam ni sam , znam samo da se nešto dogadja što ću saznati kasnije , na televiziji ili novinama pročitati i zastati. Mali kišobran proleti kraj mene pa me skoro i udari iza ćoška.
Nije prošlo puno kad se ispred mene pojavi i žena u crvenoj kapici i skoro me prepade. Umalo me ne obori. Pita jesam vidio kišobran. Samo što sam digao ruku i pokazao joj niz ulicu već je trčala za njim ne čekajući moj odgovor. Ostao sam gledajući za njom. Eto kako neki ljudi nevide da za sve u životu postoji onaj pravi trenutak samo ga moramo na vrijeme prepoznati.
Po takvom vremenu hoće da ide sa kišobranom. Ustvari samo po koja kap kiše pada ali eto ona je odlučila da ne pokisne i to po svaku cijenu bez obzira na gubitke – što se kaže. Stigla ga je , pokušava da ga otvori. Pola je žica polomljeno. Nešto joj baš neide od ruke.
Gleda izgubljeno u kišobran i sklapa ga. Eto može se i bez kišobrana dalje. Odlazi i nevidi da je sama sebi pokvarila dan jer je htjela nemoguće. Potrebno je bilo samo malo sačekati da se oluja malo smiri i onda ga tek otvoriti. Bilo bi bolje i za nju i za kišobran. Okrećem se i nastavljam dalje. Možda i ja nekada pokušavam nemoguće iako znam da neće uspjeti ali barem se nadam , u neku ruku možda ni ja nisam bolji od te žene. Mislim da je jedina razlika u tome što ja znam kada treba prestati.
Kiša počinje baš da pada dobro , stavljam kapuljaču i krećem polako kući. Pljusak , pravi jesenji pljusak , ma baš me nervira što sam takvog raspoloženja , staću ispod nastrešnice dok malo neprodje. Sad tek vidim , kamo sreće da imam kakve gumene čizme , bi se Austrijanci nasmijali ali bi se poslije ja smijao kada dodjem suh kući. Ma nema veze ne gine mi presvlačenje.
Ja , jesam pokušao u više navrata da preduhitrim sudbinu ali mi je samo uspjelo da odgodim kraj za neki drugi trenutak i ostao tako opet nemoćan. Kiša polako prestaje da pada , a bilo je već i vrijeme , bio sam skoro do koljena mokar. Jeli sudbina ili nije , ma nema veze , sam sam odlučio..
Da li je moj život postao bolji ili gori neznam sada ali neka to drugi prosude , to je ono što sam naučio u životu. Pusti druge da sude o tebi tako ćeš najispravniji sud dobiti ali pusti ih samo da misle i nedaj nikada da se u tvoj život miješaju.
Savjet mogu da prihvatim , mogu da razmislim , ali moj život neka bude samo moj sa svim usponima i padovima. Ponekad ali samo ponekad , kad sjednem i razmislim o svemu što sam prošao u životu, o ljudima koje sam poznavao o mjestima koje sam posjetio. Često se prenem i neki tihi korak nostalgije me počne pratiti ali se onda trgnem , jer nekad je i bolje da nerazmišljam. Možda sam mogao bolje nekada da odlučim i uradim , možda sam mogao više da postignem , možda sam i previse dobio a da toga nisam ni svjestan.
Mnogo je toga ostalo urezano u moje sjećanje i onoga što moram ali i onoga što nebi mogao i smio uopšte da se sjećam. Kao u nekoj pustinji idem dalje , idem i ostavljam tragove u pjesku. Tragove bosih stopala u vrućem pijesku koji znaju da bole , i te kako bole. Ponekad ih vidim čak i poslije oluje ostaju vidljivi ali vjerovatno samo za mene jer ih ništa izbrisati nemože. Ponekad se samo okrenem u nadi da ću nesto viditi ali brzo odustanem od te misli.
Idemo dalje ,nema stajanje , jer ako stanem kako ću naći put. Sjećam se jednom mi je rečeno , naći ćeš put po suzama u pjesku. Suza u pjesku , kako , nasmijah se , pitao sam ili će potonuti ili će ispariti , nemoguće rekoh. Samo se okrenula i otišla , nisam vjerovao da je to moguće.
Prošlo je puno vremena od tada ali i danas ako se okrenem i vidim da je vjetar opet izbrisao otiske stopala u vrućem pijesku, ne moram da se brinem ,
put ću lako naći ,
po suzama u pijesku……..